Постоје производи који настану у маркетиншкој соби. Прво се смисли шта би могло да се прода, па се онда тражи ко би то купио. Жарњићи су настали обрнуто — из вечери која се понављала годинама, и из нервозе која се сваки пут враћала иста.

Ловачка ватра. Друштво се окупи кад дан заврши, месо се извади, и почиње оно што сви познају: тражење штапова, савијање жице, балансирање шипки преко два камена која никад нису на истој висини. Неко држи ражњић руком док му се дршка не угреје па га препусти другом. Неко подмеће камен, па се камен помери, па све падне у жар. Половина вечери оде на то. Не на разговор, не на друштво — на импровизацију.

Славољуб је то гледао много пута. И као и сваки човек који се разуме у метал, у једном тренутку је престао да гледа и почео да мери.

Тражио је, наравно, прво да купи. Оно што је нашао било је или прескупо и непреносиво — тешке конструкције за угоститељске роштиље, које не можеш ни да подигнеш, а камоли да однесеш у шуму — или јефтино и неупотребљиво, лим који се савије после треће употребе и рђа после првог прања. Ниједан алат није решавао најједноставнији проблем који је постојао: како да оставиш ражњиће да се пеку, а да ти руке буду слободне.

Тако је настао први прототип. Направљен за себе, за једну конкретну ватру, без икакве намере да постане производ.

Онда се десило оно што се увек деси. Људи су на следећој ватри питали шта је то. Па су питали може ли и њима да се направи. Па су га звали кад иду негде где ће се палити ватра. Кроз неколико сезона се показало да алат који је направио за себе решава проблем свакога ко је икада печен ражњић ставио изнад жара.

Име је дала Марија.

Славољуб је годинама говорио „она справа“, „она моја ствар за ражњиће“. Име није имао, и то га није ни бринуло — направио га је за себе, а себи не дајеш име за алат.

Његова жена Марија је једном приликом рекла: то нису ражњићи, то су жарњићи. Жар и ражњићи, у једној речи. Речено успут, за столом, без размишљања.

И то је остало. Ниједна агенција не би смислила боље — јер име није измишљено, него препознато. Постојало је у самој ствари, требало је само неко да га изговори наглас.

Лого је направио Алекса.

Њихов син, дизајнер. Виљушка са три крака у пламену, наранџаста на црном, слова која се граде од жара. Није радио брифинг, није чекао клијента, није наплатио. Направио је лого за очев производ зато што је његов отац направио нешто вредно, а он је знао како да му то да облик.

Тако да оно што данас видите на кутији није резултат маркетиншког процеса. Идеја је дошла са ловачке ватре. Име је дошло од жене која га је изговорила прва. Лого је нацртао син. Алат прави отац, у радионици у Крушевцу, руком.